Пролог

ЛЕТЊИ НОТЕСИ, СТАРИ И НОВИ
Стварни свет око нас

Лето је. Некад смо му се радовали више и друкчије него сад, и то, на жалост, није питање генерације или животне доби. Чекао се распуст, дуг и безбрижан. Треперило се, горело у неким лепим ватрама, путовало се, окупљало, било у заносу. Сунце нас је чинило препланулим и привлачним, не окивајући нас страхом од рана и опаких болести. И ништа од тога, у својој суштини, није зависило од новца. Колико смо само пута дивно летовали скоро без пребијене паре! Новац није био пресудан, чак је било неукусно истицати га. Ако си имао ти, имали су и твоји другари. Подразумевало се. Нико никога није тиме мерио. Могли смо све сами да организујемо, маштовито и весело, нису нам за то били неопходни трговци и индустрија забаве.
И данас се, наравно, путује и окупља, летује и „чита на поњави под јабуком”. Али се неки дубок поремећај збио у нама самима и у свету око нас. Сви то знамо или осећамо, само што се разликујемо по спремности да над тим застанемо и запитамо се.
Пред нама је, ево, нови број Националне ревије. Правећи га, имали смо на уму речи Ернста Ренана: „Увек треба писати само о ономе што се воли. Заборав и ћутање су казна коју досуђујемо свему што је недостојно и свакидашње на овој шетњи кроз живот.” То нас је одвело на Косово, у Свету земљу, на једно необично венчање у Ресави. Покренуло нас у акцију помоћи једној породици у околини Лознице. Призвало у наше мисли српске мостове и Андрићеве речи о тим неупоредивим грађевинама. Зато смо писали о Радмили Маринковић и Боу Вонгару, Конузину и Сухецком, „Колу” и „Колибрима”.
Зато смо, уосталом, опет ту. У вашим рукама.